-Ži­vot pi­še ro­ma­ne, a sud­bi­na je pje­va­či­ci Ta­nji Ra­do­vić Ta­ši iz Her­ceg No­vog upra­vo naj­ljep­še stra­ni­ce tog ro­ma­na is­pi­sa­la na ame­rič­kom kon­ti­nen­tu. Pri­je ne­pu­ne dvi­je go­di­ne oti­šla je u Ka­na­du da pje­va, po ko zna ko­ji put u ži­vo­tu. Ta­da ni­je ni slu­ti­la da će rod­nu Cr­nu Go­ru za­mi­je­ni­ti Ha­mil­to­nom, gra­dom u po­kra­ji­ni On­ta­rio u kom ži­vi vi­še od po­la mi­li­o­na lju­di.
Da­nas, Ta­ša je sreć­no uda­ta že­na ko­ja s jed­na­kom lju­ba­vlju i po­sve­će­no­šću pje­va, kao dok je ži­vje­la na pro­sto­ri­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je. Da­ne pro­vo­di u du­gim šet­nja­ma i džo­gi­ra­nju po pre­li­je­po ure­đe­nim ka­nad­skim sta­za­ma, ko­mu­ni­ci­ra sa pri­ja­te­lji­ma i fa­no­vi­ma pre­ko dru­štve­nih mre­ža i ni­ma­lo joj ne ne­do­sta­ju estrad­na dru­že­nja ko­ja su joj obi­lje­ži­la vri­je­me pro­ve­de­no u Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri. I da­lje se vi­đa sa ko­le­ga­ma ka­da do­đu u Ka­na­du na na­stu­pe, če­sto i pje­va­ju za­jed­no, ali joj je po­ro­dič­ni ži­vot na pr­vom mje­stu. U to­me, ka­že, uži­va i pro­na­la­zi sre­ću i za­do­volj­stvo; je­di­no što joj ne­do­sta­je su po­ro­di­ca i pri­ja­te­lji ko­ji ži­ve u Cr­noj Go­ri i Sr­bi­ji. No­stal­gi­ju „li­je­či“ po­sta­vlja­njem fo­to­gra­fi­ja iz do­mo­vi­ne. Ta­šin Fej­sbuk pro­fil kr­cat je sli­ka­ma iz po­ro­dič­nih al­bu­ma, ali i na­šom sve­ti­njom – Ostro­gom gdje će se, po do­la­sku u Cr­nu Go­ru, po­mo­li­ti i za­hva­li­ti sve­tom Va­si­li­ju za sva do­bra ko­ja joj je ži­vot do­nio.
- Ima­la sam tu sre­ću da sam du­go ži­vje­la u Be­o­gra­du, ta­ko da sam se, na ne­ki na­čin, na­vi­kla na ži­vot van Cr­ne Go­re, u ko­ju sam od­la­zi­la par pu­ta go­di­šnje, kod svo­jih – ka­že Ta­ša za „Dan“. - Sa­da mi to, na­rav­no, ne­do­sta­je, a naj­te­že mi pa­da što ne mo­gu da odem kad po­že­lim, već mo­ram du­go­roč­no da pla­ni­ram put. Ka­da sam u no­vem­bru 2013. go­di­ne do­šla u Ka­na­du da pje­vam, ni­je­sam ni sa­nja­la da ću upo­zna­ti lju­bav svog ži­vo­ta, uda­ti se i za­u­vjek osta­ti u ze­mlju u ko­ju sam i ra­ni­je sva­ke go­di­ne do­la­zi­la.
Da li u Ka­na­di ima po­sla za na­še pje­va­če?
- Ima mno­go po­sla za na­še pje­va­če, ali mo­ram da ka­žem da ci­fre ko­je se po­mi­nju u po­je­di­nim me­di­ji­ma o za­ra­da­ma na­ših pje­va­ča ni­je­su ni pri­bli­žne isti­ni. Ja sam pre­za­do­volj­na, jer sam uvi­jek bi­la re­al­na i ne bo­jim se po­sla. Go­sto­va­la sam sa Dže­jom u To­ron­tu, sa Sa­šom Ma­ti­ćem... To su mo­je dra­ge ko­le­ge sa ko­ji­ma sam i ra­ni­je di­je­li­la do­bro i zlo, a i sa­da je ta­ko. Pu­no pu­tu­jem po Ka­na­di, imam mno­go do­go­vo­re­nih go­sto­va­nja u Vind­so­ru, Ota­vi, Van­ku­ve­ru... Ne­dav­no sam pr­vi put ov­dje pje­va­la rom­sko kr­šte­nje u Mon­tre­a­lu i no­sim pre­li­je­pe uti­ske. Ra­dim svu­da gdje me do­bri lju­di po­zo­vu, jer za­i­sta obo­ža­vam svoj po­sao. Iako moj muž do­bro za­ra­đu­je, sreć­na sam što mu ne sme­ta što i da­lje že­lim da ra­dim, a po­seb­no sam sreć­na što je i on ve­se­ljak, pa me če­sto i pra­ti na na­stu­pi­ma, gdje je naj­ve­se­li­ji. Usko­ro ću pje­va­ti na golf tur­ni­ru u Vind­so­ru ko­ji tra­je tri da­na i ko­ji će ove go­di­ne pr­vi put bi­ti or­ga­ni­zo­van u Ka­na­di. Ta­ko­đe ću na­stu­pi­ti na za­ba­vi po­vo­dom tur­ni­ra u fud­ba­lu u Van­ku­ve­ru ko­ji ta­ko­đe tra­je tri da­na. Tu su i svad­be, kr­šte­nja...
Ko­ji na­stup Vam je po­seb­no ostao u sje­ća­nju?
-Do­ček No­ve 2015. go­di­ne. Pje­va­la sam u re­sto­ra­nu na Ni­ja­ga­ri­nim vo­do­pa­di­ma, a na­po­lju, na tr­gu, na­stu­pao je Kejt Ur­ban, muž Ni­kol Kid­man i bi­lo je vi­še od 100.000 lju­di. Taj do­ži­vljaj bio je fe­no­me­na­lan!
Ka­ko ste se na­vi­kli na ži­vot u Ka­na­di?
-Ka­na­da je pre­li­je­pa i ogrom­na ze­mlja u ko­joj imam pu­no pri­ja­te­lja. Ipak, ka­da bih mo­gla da puc­nem pr­sti­ma i da se stvo­re po­red me­ne lju­di ko­je vo­lim iz Be­o­gra­da i Cr­ne Go­re, sve bi bi­lo sa­vr­še­no. Ova­ko, ko­mu­ni­ci­ram sa po­ro­di­com i pri­ja­te­lji­ma pre­ko skaj­pa i vi­be­ra. Ali je­dva če­kam da ih sve i uži­vo za­gr­lim.
U Ka­na­di ste se i uda­li. Či­me se ba­vi Vaš su­prug i kad će­te za­jed­no do­ći u Cr­nu Go­ru?
- Moj su­prug je in­že­njer i u pla­nu nam je u sep­tem­bru po­sje­ti­mo Cr­nu Go­ru, Her­ceg No­vi, mo­je naj­vo­lje­ni­je... Ka­ko jed­na pe­sma ka­že: „Ni­gdje ne­bo ni­je pla­vo kao iz­nad Cr­ne Go­re!“ Pla­ni­ra­li smo i lje­to­va­nje u Cr­noj Go­ri, ali zbog mo­jih na­stu­pa po­mje­ri­li smo do­la­zak za kraj lje­ta.
Sne­ža­na Mol­do­van


Ima nas svu­da

Dru­ži­te li se sa Cr­no­gor­ci­ma na sje­ver­nom kon­ti­nen­tu?
-Ni sa­ma ni­je­sam bi­la svje­sna ko­li­ko ima Cr­no­go­ra­ca u To­ron­tu! Ima i na­ših No­vlja­na, što me je pri­jat­no iz­ne­na­di­lo. Na ža­lost, sre­će­mo se sa­mo na za­ba­va­ma, što zbog slo­bod­nog vre­me­na, što zbog da­lji­ne.